Одржана комеморација великом Дејану Милојевићу

Данас је у Скупштини града Београда одржана комеморација нашем легендарном кошаркашку, репрезентативцу и тренеру Дејану Милојевићу.

Комеморацији су присуствовали Дејанова породица и пријатељи, многа велика имена српске и светске кошарке, његови саиграчи, играчи, тренери, државни секретар за спорт Марко Кешељ, председник ОКС Божидар Маљковић, председник КСС Предраг Даниловић, селектор Светислав Пешић, Ратко Радовановић, Душко Вујошевић, Дејан Бодирога, Владе Ђуровић, Братислав Ђорђевић, Драган Тарлаћ, Миша Лакић,  Александар Џикић, Миленко Тепић, Мирослав Берић, Дејан Томашевић, Млађан Шилобад, Жарко Чабаркапа, Новица Величковић, Игор Ракочевић, Остоја Мијаиловић, Веселин Петровић, Вуле Авдаловић и многи други…

Окупљенима се прво обратио председник Кошаркашког савеза Србије Предраг Даниловић.

– Пре свега, још једном бих желео да упутим саучешће породици Милојевић, али и великој кошаркашкој и спортској породици Србије у којој је Дејан Милојевић био један од њених најбољих и најузорнијих синова. Није постојао онај ко Дејана није поштовао и волео. Напустио нас је велики кошаркаш, сјајан тренер и човек без и једне мрље. Имао сам ту част и задовољство да будемо пријатељи, иако нисмо играли заједно. Моја каријера се завршавала у тренутку кад је његова била у узлету. Носио је у себи онај жар, енергију, срчаност, дрскост, све оно што је красило великане наше кошарке. На моју иницијативу доведен је у Партизан у време док сам био потпредседник тог клуба. Имао је све врлине оних најцењенијих играча око којих градите и игру и хемију тима. Ти играчи су одувек били право благо, јер не само да имају играчке квалитете, већ и својим људским својствима везују саиграче у чврсту целину. Њему су сви веровали, без поговора, и играчи и тренери и пријатељи… Сви који су га макар мало познавали. Има ли већег признања од тога – веровати некоме без резерве – поготово у данашње време у којем има пуно неповерења и предрасуда. Тај његов карактер, отвореност за учење и жеља да се помогне сваком члану колектива, водила су га и кроз тренерску каријеру. И опет је поступно ишао степеник по степеник, све до репрезентације којој је за кратко време дао много. Био је истински патриота. Волео је своју репрезентацију и своју земљу. Осећао сам дубоко у себи, да је то био само почетак, и да ће Дејан врло брзо водити репрезентацију на највећим такмичењима…

На моју велику жалост, то се неће догодити. Остаје ми, као и вама, да негујем успомену на њега и да памтим све оно због чега смо га волели и поштовали. Памтићемо га и по његовом благом осмеху, ведром духу и дубоким траговима које је као човек оставио иза себе.

Државни секретар за спорт и Дејанов пријатељ Марко Кешељ говорио је са много емоција.

– Желим још једном да у своје име, али и у име Министарства спорта и Републике Србије, изразим најдубље саучешће породици и најближима Дејана Милојевића, нашег Декија, великог друга, великог играча, великог тренера, великог репрезентативца, највећег човека. Нема те речи утехе које сада могу да се пруже његовој породици. Дивио сам му се на терену а и ван терена јер се ни тада његов посао није завршавао, то знам из личног искуства. Када ми је требала мотивација и подршка увек је био расположен да попричамо и разумео је све, разумео је играче и као тренер био је део нас. Кошарка је била његов живот, својом позитивном енергијом из нас је извлачио оно најбоље, мотивисао нас је да будемо бољи у сваком погледу и као људи и као играчи. Деки је био пријатељ, друг, ментор, био је вођа. У име државе Србије осећам обавезу да још једном кажем велико хвала, за све што је урадио као играч, тренер, члан репрезентативних селекција, наш амбасадор у свету. Као неко ко је имао част да са њим дели терен остаје ми да се сећам лепих тренутака, и да са поносом причам како сам знао једног Декија, великог играча и највећег човека.

Емотиван говор одржао је и Милојевићев дугогодишњи пријатељ и сарадник Мишко Ражнатовић.

– Драга породицо Милојевић, поштовани пријатељи, иако су прошле дуге и тешке три недеље, не могу да схватим и прихватим да ћу вам се обратити са овог места тужним поводом. У свету у којем живимо, неправде су честе, са њима се не можемо помирити, Дејанов одлазак је највећа од њих. Дејан је био један од стотине играча које сам заступао, вероватно бољи од неких других. Издвајале су га неке друге особине због чега сам га после краја каријере желео поред себе. Зато је постао тренер, то је један од најбољи потеза који сам направио у животу. Имали смо једну јединствену и велику личност. Добио сам истинског пријатеља чије сам мишљење уважавао, усуђењем се да кажем да смо из свих размена мишљења обојица излазили бољи. Он је био и мој највећи критичар. Он се мењао после мојих критика и савета, као и ја након његових. Спајала нас је љубав према кошарци. Србија, Европа, свет, имали су тренере који су освојили више трофеја од Дејана, али не постоји нико ко је у тако кратком времену избацио толико нових играча, који су пре доласка код њега били почетници. То су деца којима је Дејан делио лекције из кошарке и живота. Повезивао је искуство са терена, поверење код људи са неуморном жељом да напредује. Сви који су га гледали у послу, а посебно они срећници са којима је радио, могу да посведоче о непресушној енергији и осмеху. Дао је све од себе и кошарка му то није заборавила. Начин на који су се клубови, Евролига и НБА лига опростили доказује колика је његова величина. То не може да утеши његову породицу, али то је јасан показатељ угледа који је имао, а водио се поштењем, добротом, фер-плејом и преданим радом. Ништа неће моћи да попуни празнину после његовог одласка. Негде сам био савршен пар са њим, он који је увек насмејан и ја који се никада не смејем. Осећам се да сам изгубио партнера, проћи ће доста времена док се осмех не врати на моје лице. Хвала за све што си урадио за Мегу, даћу све од себе да се твоје лице не заборави. Твој лик и рад ће бити водиља. Почивај у миру Дејане, збогом пријатељу.

Последњи је на комеморацији говорио Милан Радовановић, Дејанов саиграч и кум.

– Ја сам један од Декијевих саиграча, пријатеља, кумова… И говорим у име свих нас његових, много нас је. Немогуће је описати га у мало речи и истаћи све његове врлине, дела. Препознао сам његову страст, лидерство, понос и девизу „Само напред, без предаје“. Повезала нас је визија Мише Лакића да мали клуб постане велики. Прича коју нигде нисам срео. Имао је невероватан утицај на људе. Волео сам све што је његово, а тај круг стално се повећавао. Делио је осмех, љубав и нико га никад није заборавио. У свакој средини је склапао чврста пријатељства. Човек са ставом, који је увек говорио директно. Увек је чврсто стајао на земљи и спроводио свој план. Желео је да буде селектор и да развије кошаркашку академију – нажалост то није остварио. Крчио је пут успеха, држећи породицу чврсто уз себе. У много ствари је био посебан. Био је ујединитељ и тешко га је својатати. Волели су га саиграчи, његови играчи и тренери. Да ли је сличајност да га толико поштују у Америци, да се баш када нас је напустио наместе утакмице Партизан – Мега, Мега – Будућност… Његова жеља је била да се уједнимо. Симболика је што је његова сахрана у понедељак на црвено слово. Увек ћемо те се сећати и бићеш део нас, почивај у миру, и нека ти је вечна слава – рекао је, између осталог, изузетно потресени Радовановић.