Одржана комеморација легендарном Дражену Далипагићу

Данас је у Скупштини града Београда одржана комеморација нашем легендарном кошаркашку и репрезентативцу Дражену Праји Далипагићу.

Комеморацији су присуствовали Прајина породица и пријатељи, као и његови саиграчи и многа велика имена српске и светске кошарке…

После минута ћутања, окупљенима се прво обратио Далипагићев пријатељ, наш реномирани тренер Душко Вујошевић.

“Обраћам се испред породице Далипагић и запала ми је ова велика част да говорим на овом скупу, где смо се сабрали да лакше поднесемо тугу, свесни да је отишао најбољи од нас. Такође, свесни да се овим скупом излази из оквира опоруке и аманета који је оставио да не буде никаквих комеморативних скупова. Али, закључено је да је његова величина таква да под одређеним ограничењима, где сигурно он није могао више да утиче и бира говорнике, да се опет одржи. Не бих причао пуно о општим местима, знате Прају, неки и боље од мене. Прајо, у ствари, тако се звао тај фудбалер из Мостара по коме је он добио надимак, а не Праја… Са 19 година је дошао овде и то је једино име које ће поменути, имао је срећу да дође код Ранка Жеравице који је у то време био у максималној снази, правио је јак Партизан, имао је срећу да дође код њих, а имали су и они срећу. У Партизану је тада био доминантан фудбалски клуб, био је и ватерполо важан, памтили смо мечеве на Шалати, Ташмајдану, кошарка је била у другом плану и она почиње да долази у први план управо доласком Далипагића. Партизанови навијачи, међу којима сам и ја био, ишли су да гледају те утакмице и неку страст према кошарци сигурно је развијала његова велемајсторска игра. Наравно да у почетку није био тако савршен у шуту, левој страни, том једном дриблингу из кога је углавном играо, међутим, он је кошарку носио у крви, генима, његовом ДНК… Рођен је са тим знањем, а Ранко је то максимално искористио и развио на прави начин. И тада је почео да се ствара култ Кошаркашког клуба Партизан, који сад држи Југословенско спортско друштво Партизан скоро усамљен. Врло брзо је он постао миљеник и идол, својом игром, понашањем поштеног и скромног човека који је у односу на своје квалитете знао колики је његов простор и сигурно није повређивао простор других. Брзо је почела његова доминација, један талентовани новинар је написао књигу, само не схватам зашто се зове “Испод коша”. Требало је да је назове “Изнад коша“, јер је Праја, поготово у тим годинама, био углавном изнад коша, скидао руком лопту, ти његови хорози, закуцавања, скок шутеви… Није моменат ни за каква поређења, ранг листе, расправе ко се о њега огрешио, а ко није, биће времена и о томе да се прича, али Дражен Далипагић се сигурно био један од најбољих кошаркаша Европе, а по мишљењима неких тренера, од којих неки више нису живи, био је и најбољи играч. Међутим, ја хоћу да истакнем да је он био фантастичан човек, поштен човек. Да је Марко Миљанов живео у ово време сигурно би га ставио међу првим примерима чојства и јунаштва. Он је знао и да се нашали, и да прими шалу… Потпуно је био тотално посвећен кошарци. Сећам се, ја сам био помоћни тренер јуниора, 1. јануара је био тренинг јуниорске екипе у Хали спортова, та екипа је искористила термин што први тим нема тренинг. И Праја је дошао са торбом, тадашњи домар Јова на улазу га пита – где ћеш, а он каже – идем на тренинг. Касно је почео, дуго је играо, пре неки дан је била годишњица када је са 36 година Арсеналу у дворани у Венецији дао 70 поена. Био је велики Југословен, и по генетици, али пре свега по опредељењу. Постао је Београђанин и говорио ми је – ја сам дошао у Београд који је био главни град Југославије. Волео је ту Југославију и веровао у њу. Ја и дан данас кад чујем химну Југославије сетим се те генерације како стоји на победничком постољу уз ту химну. И дан данас увек устанем кад се засвира та химна, а биће је и данас на испраћају Праје. Много је волео Југославију, сматрао је то аксиомом, нечим што се не објашњава, играо је за њу, један од разлога што није отишао у Бостон Селтиксе је што би изгубио право да игра за репрезентацију. Долазио је на Калемегдан, после пошто је ишао на пробу у Бостон, биле су ту неке шале које је примао од неког његовог друштва… У убеђењу сам да је отишао у НБА да би, уз Мајкла Џордана, био најбољи стрелац НБА лиге. Био је огроман потенцијал! Могу да сведочим, а и да претпоставим, колико му је било тешко када се распала Југославија, колико му је било тешко када је видео како се руши стари мост у Мостару… У овим временима транзиције, временима грађанских ратова, не да се није снашао, него није желео да се снађе. Није желео да плива у прљавој води, да користи транзицију, приватизацију одређених фабрика, његова биографија је остала чиста. Знам да је то било из његове жеље да остане чист… На овој земљи повећава се број људи, али је све мање нас те ретке крвне групе. Жалим за тобом Прајо, жалим за нама, Прајо…“ – био је врло емотиван Вујошевић.

Далипагићев дугогодишњи пријатељ Италијан Андреа Фадини такође се великим речима опростио од Праје.

“Италија је имала велику улогу у Прајином животу и професионалној каријери. Играо је седам година у Италији, између Венеције, Удина и Вероне, плус неколико година као технички директор у Горици. Вест о његовој смрти дубоко је потресла Италију, о чему говори и објава на првој страни листа који није спортски, „Коријера дело сера“, што је реткост када је тај лист у питању. Увек је играо на северу Италије, верујем због близине Београда, али и због тога што су људи из тог дела били опчињени југословенском кошарком, као и звездама као што је био Далипагић. Разлог је био и ТВ Копер, која је уживо преносила све утакмице југословенског кошаркашког првенства, а ја сам био један од оних који нису пропуштали те утакмице. Као млад менаџер, не знам како сам успео да га убедим да 1983. године дође у Удине. Разлог је био неспоразум између њега и Реала, где је као странац играо само Куп. Очекивао је да ће следеће године играти сва такмичења, али Реал је потписао Мирзу Делибашића и он је одлучио да оде. Одвео је породицу две недеље на море и после тога прихватио моју понуду да потпише за Удине. После неколико сезона заједно смо отишли у Верону, где смо имали једну сјајну сезону, иако је имао 37 година био је фантастичан. Играо је невероватно у Италији, имали смо заједно много успеха, али како заборавити утакмицу у којој је постигао чак 70 поена. Тај меч одигран је пре 38 година, а несрећна коинциденција је да нас је напустио 25. јануара, на дан када се то десило. Последњих година није волео да иде у Арену да гледа утакмице, већ их је гледао на телевизији. Међутим, приликом мојих честих долазака у Београд, терао сам га да идемо у халу и увек је наилазио на фантастичну добродошлицу навијача и као да му је било непријатно због тога, као да се осећао нелагодно јер има толику пажњу и љубав. Праја је деловао грубо, али је био особа која је волела хумор, особа са интегритетом. Могу да кажем да је био антиконформиста, није волео реторику. Сигуран сам да би се љутио на нас да може да види овај скуп, али одлучио сам да га овај пут не послушам. Волео сам са њим пуно да дискутујем, често смо се расправљали, био је повучен али агресиван кад треба, чврст али и мекан. Желим да кажем члановима његове породице да су имали једну врло специјалну особу у својим животима, да треба да буду поносни. Сви овде причамо о њему као једном од највећих кошаркаша, али је Праја, пре свега, био врло посебан и велики човек“ – рекао је Фадини.

Изузетно емотиван говор одржао је и председник Кошаркашког савеза Србије др Небојша Човић.

“Поштована породицо, пријатељи, када смо се пре неколико недеља срели у ходнику, а онда редовно виђали у соби у болници “Драгиша Мишовић”, било ми је јасно да Праја води своју најважнију битку, али нисам веровао да ће бити последња и да ћу данас, уместо неких нових кошаркашких, али и животних прича, говорити на овом комеморативном скупу. Знам да ниси волео да те јавно хвале и уздижу и да би све ово теби било превише. Да би ту желео само своју Соњу, Сању, Даворина и обожаване унуке који су били читав свет свом деки. Али, задужио си нас Прајо… Задужио си нас који смо остали иза тебе, кошарку у Србији, али и читавој бившој држави Југославији којој си остао веран до свог последњег даха. Рекао си ми – Чова, не могу више, нервира ме све ово. И када те највише болело, поносни и пркосни Херцеговац у теби се бунио. Рекао сам ти – хајде мајсторе, толико смо пута победили, победићемо и овај пут. Знам да ми у том тренутку ниси веровао и да си знао да то кажем само да те охрабрим. Увек смо се добро разумели без много приче. Прошли смо многе битке заједно, често и храбрили један другог када су нас шибали разни ветрови, а ми одолевали ударима снагом воље и карактера. Има ли некога ко није знао ко си био и шта си све постигао? Зато и избегавам да причам о свим оним медаљама, кошевима, свим поенима којима си доносио неописиво славље милионима људи. Не причам ни о оној утакмици када си убацио рекордних 70 поена Виртусу, јер је то било баш на дан када си отишао. И остала је празнина која се осећа и која ће временом бити све већа. Јер, отишао је лидер једне сјајне генерације, кошаркаш који је обележио једну од најсјајних епоха кошарке на овим просторима. Отишао је мајстор кошарке, човек који је био идол и пример многима и припадао свима који воле овај спорт, али је на крају ипак био само породицин и – свој. И размишљам како да ти кажем довиђења, јер легенде не могу да оду, са њима се немогуће опростити. Вечна ти слава и хвала за све мајсторе!“ – завршио је говор Човић.

После комеморације, Дражен Далипагић је испраћен на вечни починак на Новом гробљу у Београду, у кругу породице и најближих пријатеља.