Da li je Srbija 'bogata država siromašnih građana'?
U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o socijalnim razlikama u Srbiji.
Sagovornici su bili Zoran Stojiljković, dugogodišnji profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu, i Jovo Bakić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Bilo je reči o tome zašto Srbija spada među države sa najvećim socijalnim razlikama u Evropi, kako su bogati u Srbiji došli d0 svog bogatstva, zašto se socijalne razlike povećaju iako se vlast hvali da stalno povećava minimalne plate i najniže penzije, zašto Srbija nema sistem progresivnog oporezivanja po kome se bogatima povećava porez u skladu sa porastom njihovog bogatstva, već se i bogati i siromašni oporezuju po istoj stopi i da li se država u Srbiji ponaša kao Superhik, junak stripa Alan Ford, koji uzima od siromašnih da bi dao bogatim.
Razgovaralo se i o tome da li je Beograd na vodi, koji je simbol nove bogataške elite u Srbiji, istovremeno i praonica prljavog novca, zašto u Srbiji ima vrlo malo štrajkova iako su radnici bedno plaćeni, zašto najsiromašniji stalno glasaju za Vučića, da li zbog toga što su ih režimski mediji ubedili da bi im bez Vučića bilo gore, kao i tome zašto Srpska pravoslavna crkva ne kritikuje pohlepu bogatih i ne stavlja se na stranu siromašnih.
Omer Karabeg: Zašto Srbija spada među zemlje s najvećim socijalnim razlikama u Evropi?
Jovo Bakić: To vuče korene još iz ratova devedesetih za jugoslovensko nasleđe. Tada je došlo do razaranja društva, pa su poslovni ljudi, koji su imali vrlo bliske odnose sa režimom Slobodana Miloševića, korišćeni da se probijaju sankcije Ujedinjenih nacija.
Tipičan primer je Miroslav Mišković, ali ima ih još. Sve su to bili poslovni ljudi iz socijalizma koji su iskoristili privatizaciji, odnosno pretvaranje društvenog kapitala u privatni koje je bilo ili sasvim nezakonito ili na ivici zakonitosti, da bi se obogatili.
Istovremeno, srednji slojevi su ubrzano siromašili, radništvo još i više tako da je došlo do pauperizacije velike većine stanovništva u Srbiji.
Stvorena je nova privredna elita koja je samo delimično nova jer je velikim delom već postojala u socijalizmu. A onda su prelaskom na kapitalizam posle 2000. godine ti ljudi mogli da legalizuju svoj kapital.
Zahvaljujući monopolu koji su imali na tržištu, oni su - govorim o Miroslavu Miškoviću, Milanu Beku, Stanku Subotiću Canetu i drugima - mogli da svoj kapital obrnu nekoliko puta i da postanu pravi bogataši uporedivi maltene - pravim malu hiperbolu - sa takozvanim američkim baronima s kraja 19. i početka 20. veka.
Došlo do formiranja onoga što bih nazvao oligarhijom. Taj tanki oligarhijski sloj toliko je bogat, a društvo u celini toliko siromašno da su socijalne razlike postale izrazito klasne razlike koje se vrlo teško prevazilaze. To u Srbiji traje već dosta dugo, najmanje četvrt veka.
Mrvice sa stola
Zoran Stojiljković: Situaciju u Srbiji najbolje je definisao naš kolega, profesor Ekonomskog fakulteta Mihail Arandarenko, kad je rekao da je Srbija bogata država siromašnih građana. Ja na to dodajem da je to država koja prihode, koje prikupi od građana, preraspodeljuje na takav način da održava i širi postojeće nejednakosti.
Ta preraspodela ide delom kroz legalne kanale, a delom kroz kriminalne i koruptivne kanale široke klijentelističke mreže koja obuhvata nekoliko stotina hiljada ljudi. Socijalna struktura u Srbiji ima klasni element.
Na dnu je osam, devet ili deset posto onih koji žive u apsolutnom siromaštvu.
Zatim imate četvrtinu koja je ivici siromaštva, dok je najveći broj onih sa prosečnom zaradom od 1.000 i nešto evra koji jedva sastavljaju kraj s krajem.
Kad sve to saberete, ispada da od 10 stanovnika Srbije sedam ili osam živi u manjoj ili većoj ekonomskoj i socijalnoj iznudici.
Potom dolazi desetak posto onih koji relativno solidno žive, a na vrhu je uzak prsten od jedan posto najbogatijih gde već imamo nekih desetak multimilijardera.
U Srbiji na svim nivoima političke vlasti od direktora jaslica i vrtića do vrha ima nešto preko 30.000 ljudi. Svi su povezani u klijentelističkom lancu, a nekoliko stotina su izrazito bogati.
Omer Karabeg: Kako je moguće da se socijalne razlike stalno povećavaju iako vlast tvrdi da stalno povećava minimalnu platu i najniže penzije?
Jovo Bakić: Tako što se minimalna plata ne poštuje. U Srbiji je prilično masovna pojava da ljudi rade za platu koja je ispod zakonskog minimuma.
To je, recimo, zabeleženo u prosveti Srbije gde tetkice u školama zarađuju manje nego što je propisana minimalna plata. Kad to imate u javnom sektoru, možete zamisliti šta rade vlasnici privatnih firmi.
Srbija je država koje je poznata po tome da ne poštuje zakone koje je sama donela. I onda nema mesta čudenju što se takve stvari događaju.
Zoran Stojiljković: Problem je u tome što se ni ono što se obeća ne isplaćuje ili se isplata uslovljava. Veliki novac se ispumpava od građana u korist klase privilegovanih dok se ostalim građanima bacaju mrvice sa stola.
Nezaposlenost je, istina, smanjena, ali u korist slabo plaćene zaposlenosti tako da mnogi zaposleni žive u siromaštvu.
Domaća vlast je servilna prema stranom kapitalu, pa su vlasnici stranih kompanija u Srbiji imuni na inspekciju i pritužbe sindikata.
Perionica novca
Omer Karabeg: Da li je Beograd na vodi simbol nove bogataške klase u Srbiji?
Jovo Bakić: Beograd na vodi je prvenstveno najveća perionica novca u Evropi. U estetskom smislu to je čudovište koje izrasta u Beogradu, a u privrednom to je perionica novca koja omogućuje organizovanom kriminalu da pere prljavo stečeni novac.
Sve ono što se zaradi od droge uliva se u Beograd na vodi bilo kroz građevinske firme, bilo kroz kupovinu nekretnina. Kada se uveče krećete tim krajem, videćete da je jako mnogo spratova u mraku, prozori ne svetle kao u naseljenim soliterima.
Stanovi se kupuju ne da bi se živelo u njima, već da se opere novac. U prvoj polovini ove godine negde 92 ili 93 posto nekretnina u Beogradu kupljeno je gotovim novcem. To je zvanični podatak.
Šta to govori? To govori da je novac iz kriminalnih tokova ubačen u legalne tokove.
A država, koja je prožeta organizovanim kriminalom, ne bori se protiv toga. Istovremeno, imajući u vidu kvalitet tih građevinskih radova, čovek može samo da se moli da ne bude nekih jačih zemljotresa.
To je tragična situacija, ali to omogućuje režimu da svojim biračima kaže - vidite kako se gradi. I vi ćete čuti, naročito starije Beograđane, kako kažu - važno je da se gradi. A pritom su potpuno nesvesni da je to zapravo legalizacija kriminalno stečenog novca.
Zoran Stojiljković: Naravno da je Beograd na vodi simbol nove bogataške elite. Vlast se ponaša primitivno i krajnje bahato. Nakon 10, 12 godina zaista možemo govoriti o formiranju nove klase koja je izrasla delom na korupciji i klijentelizmu, a delom na koruptivnim kanalima i pranju novca o čemu je govorio kolega Bakić. Njihov bezobrazluk ide dotle da menjaju lice gradova.
Vrše neku vrstu ekocida i urbicida, imaju potrebu da grade neke nove svoje gradove, sa nekom njihovom arhitekturom i simbolikom. Izmeštaju Beograd iz njegovog centra kojeg karakterišu trgovi na kojima se razvijala demokratija.
Žele da izbrišu sve prethodno i da se pojave kao nekakvi barbarogeniji sa terminologijom koja iritira. Hvale se uspesima, govore da nikada nije bilo većih rezultata, da oni ulaze u istoriju.
A svi ti slavoluci, fontane, objekti za EXPO, koji nemaju trajnu vrednost, grade se uz veliko zaduživanje. Bojim se da će, kada se probudimo i osvestimo od te iluzije, već biti kasno.
Država kao Superhik
Omer Karabeg: Da li poreski sistem u Srbiji doprinosi raslojavanju društva? Srbija ima stopu poreza koja je jednaka i za siromašne i za bogate.
Zašto nema, kao mnoge zemlje, sistem progresivnog oporezivanja po kome se bogatima povećava stopa poreza u skladu sa rastom njihovog bogatstva?
Jovo Bakić: To pitanje postavljam već decenijama i ostajem bez odgovora. Zapravo, nikada niste imali progresivnu stopu poreza u Srbiji.
Zanimljivo je da je još Narodna radikalna stranka krajem 19. veka u svoj program unela potrebu uvođenja progresivnog oporezivanja. To je u svom programu imala i Samostalna radikalna stranka koja je kasnije činila jezgro Demokratske stranke Davidović-Grol.
Međutim, progresivna stopa poreza nikada ovde nije zaživela. Za vreme socijalizma to je bilo u redu jer socijalne razlike nisu bile velike.
Društvo je bilo zasnovano na egalitarizmu. Ali ni za ovih četvrt veka, otkako živimo u kapitalističkom sistemu, nemamo progresivnu stopu oporezivanja što, naravno, izuzetno doprinosi da bogati postaju sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji i da rastu društvene nejednakosti.
Oligarhijski sloj, bez obzira na stranačku pripadnost, štiti interese najbogatijih u zemlji. Ja sam to stalno govorio tokom proteklih decenija, ali to nije dopiralo do onih koji donose odluke.
Omer Karabeg: Gospodine Stojiljkoviću, vi imate običaj da kažete da se država u Srbiji ponaša kao Superhik, junak stripa Alan Ford, koji uzima od siromašnih da bi dao bogatim. Da li to pokazuje i poreski sistem u Srbiji?
Zoran Stojiljković: Naravno da pokazuje. Progresivno oporezivanje se ne uvodi zato što nije u interesu najbogatijih.
Ako bi se odustalo od sadašnje stope poreza, koja je za sve 10 posto, i uvelo progresivno oporezivanje, onda bi oni koji imaju minimalnu ili medijalnu zaradu bukvalno preko noći dobili po par hiljada dinara.
Oni koji imaju dvostruke ili trostruke zarade ostali bi na istom, a cenu bi platili najbogatiji.
Naravno, dok se oni pitaju, ništa se neće promeniti. Za to najviše krivim partije levice, odnosno socijaldemokratije, koje ništa nisu učinile da pokažu da je interes većine u društvu i njihov interes.
Jovo Bakić: U sadašnjoj vladi su Socijalistička partija Srbije, Pokret socijalista i Socijaldemokratska partija Srbije.
Sve te tri partije, koje u imenu imaju reč socijalizam, nisu uradile apsolutno ništa za siromašne, već su učestvovale u daljem siromašenju širokih društvenih slojeva i bogaćenju oligarhije.
Masovne trovačnice
Omer Karabeg: Kako to da najsiromašniji glasaju za Vučića? Da li zbog toga što su ih režimski mediji ubedili da bi im bez Vučića bilo gore?
Zoran Stojiljković: Siromašni u Srbiji nemaju svog političkog predstavnika. Oni su izuzetno marginalizovani i navučeni na nacionalpopulističke teme.
Mi imamo sistem uzajamnog varanja. Oni se dive Vučiću i jačaju njegovu nabildovanu harizmu istovremeno tražeći neke benefite, male mrvice bačene sa stola. Ali to ne može večno da traje.
Ljudi sve manje veruju vlastima, a do ovih studentskih protesta nisu verovali da bilo koji igrač na političkoj sceni može nešto da promeni. Za svaku vrstu promene morate da imate organizovani pokret u koji ljudi imaju poverenja.
Ko to poverenje uživa među radništvom? Gotovo niko.
Zato se i održava ovaj sistem - daj šta daš.
Sada je otprilike ovakav mehanizam ponašanja: ljudi krenu da protestuju, traže povećanje plata, razgovaraju sa resornim ministarstvom, gube vreme, uključi se Ministarstvo finansija, rešenja nema, onda se potpuno uzurpatorski i vaninstitucionalno pojavljuje Vučić koji navodno ima perfektno rešenje.
Ali ni to više ne prolazi. Nedavno su sindikati prosvetnih radnika odbili Vučićevu ponudu za povećanje plata.
Jovo Bakić: Najsiromašniji glasaju za Vučića zbog toga što je ovde već dugo na snazi zaglupljivanje koje vrši crkva. I to zaglupljivanje dalo je vrlo opipljive rezultate. Religijska svest, koja je s pomoću veronauke ubačena u mnoge glave, kombinuje se sa nacionalizmom koji se planski širi preko duhovnih trovačnica. Mislim tu prvenstveno na televizije Pink i Happy.
To su masovne trovačnice koje šire primitivni nacionalizam koji vrlo često ide u odvratni šovinizam. Sve se to kombinuje sa religijom. Kada se patrijarh Srpske pravoslavne crkve ponaša neka vrsta glasnogovornika režima, onda nije slučajno da je režim legitimisan kao politička snaga koja stoji na braniku pravoslavlja i celog srpskog naroda.
A zapravo taj režim je mnogo popustljiviji prema interesima stranog kapitala i prema interesima imperijalnih sila, nego bivša vlast. Sve ono što režim da na severu Kosova, amortizuje se mrzilačkom retorikom koja dolazi sa masovnih trovačnica.
S druge strane, crkva pravda siromaštvo starom biblijskom poslovicom da je lakše kamili da prođe kroz iglene uši nego bogatašu da uđe u carstvo nebesko. A zapravo se potvrđuje teza Karla Marksa da je religija opijum za narod.
Patrijarh i papa
Zoran Stojiljković: Već sam rekao da sedam, osam od 10 građana Srbije - da ne kažem podanika imajući u vidu dominaciju podaničke i poslušničke kulture - živi u egzistencijalnoj iznudici.
Na to onda dolazi umrtvljavanje volje za bunt kroz sejanje straha i zaglupljivanje - podsetio bih da je Oksfordski rečnik truljenje mozga, odnosno otupljivanje, proglasio za reč godine.
Što se tiče Srpske pravoslavne crkve, ja sam, imajući u vidu štrajkove i servilan odnos vlasti prema stranom kapitalu, nekoliko puta javno postavio pitanje kada će se vrh te crkve oglasiti i reći nešto o solidarnosti, o ljudskosti i kritikovati častohleplje i srebroljublje.
Nikakvih reakcija od strane Srpske pravoslavne crkve nikada nije bilo, a, s druge strane, imate papu koji stalno govori o siromašnim.
Omer Karabeg: Da li će se u Srbiji i dalje povećavati jaz između bogatih i siromašnih?
Jovo Bakić: To će zavisiti od političkih procesa. Morala bi da se pojavi politička organizacija koja bi pokušala da menja ne samo vlast, ne samo ovaj režim, nego i kompletan politički sistem.
Onda je moguće da dođe ne samo do političkih, nego i do društvenih promena gde će se društvene nejednakosti smanjivati.
Međutim, uslovi za to su globalno vrlo nepovoljni.
Od devedesetih, zapravo od osamdesetih godina - to Thomas Piketty jako dobro objašnjava u svojoj knjizi Kapital u XXI veku - došlo je do porasta društvenih nejednakosti u celom svetu. Pošto nema straha od revolucije, kapitalisti se, sledeći logiku kapitala, ponašaju potpuno bezdušno.
Trenutno su društvene nejednakosti u centru svetskog kapitalističkog sistema manje samo od onih koje su bile 1914. U tom kontekstu teško je očekivati da se u jednoj maloj zemlji na poluperiferiji svetskog kapitalističkog sistema dogode promene koje će biti u neskladu sa globalnim trendovima što ne znači da domaće političke snage, koje to žele, ne bi mogle da pokušaju da rade u tom smeru.
Zoran Stojiljković: Ne ostaje nam ništa drugo nego neka vrsta optimizma. Jer, stvari se ipak kreću. Do juče smo svi mislili da su mladi apolitični i sindikati marginalizovani i potopljeni, a pogledajte šta se danas dešava na ulicama.
Mislim da se ipak pojavljuju šanse za ono za šta se ja zalažem već četiri decenije otkako sam u javnom prostoru, a to su tri stvari koje počinju sa slovom S - socijalizam, sindikati i socijalna pravda. Ali to traži veliku mobilizaciju, veliko sazrevanje i ogroman aktivizam.
Sagovornici su bili Zoran Stojiljković, dugogodišnji profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu, i Jovo Bakić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Bilo je reči o tome zašto Srbija spada među države sa najvećim socijalnim razlikama u Evropi, kako su bogati u Srbiji došli d0 svog bogatstva, zašto se socijalne razlike povećaju iako se vlast hvali da stalno povećava minimalne plate i najniže penzije, zašto Srbija nema sistem progresivnog oporezivanja po kome se bogatima povećava porez u skladu sa porastom njihovog bogatstva, već se i bogati i siromašni oporezuju po istoj stopi i da li se država u Srbiji ponaša kao Superhik, junak stripa Alan Ford, koji uzima od siromašnih da bi dao bogatim.
Razgovaralo se i o tome da li je Beograd na vodi, koji je simbol nove bogataške elite u Srbiji, istovremeno i praonica prljavog novca, zašto u Srbiji ima vrlo malo štrajkova iako su radnici bedno plaćeni, zašto najsiromašniji stalno glasaju za Vučića, da li zbog toga što su ih režimski mediji ubedili da bi im bez Vučića bilo gore, kao i tome zašto Srpska pravoslavna crkva ne kritikuje pohlepu bogatih i ne stavlja se na stranu siromašnih.
Omer Karabeg: Zašto Srbija spada među zemlje s najvećim socijalnim razlikama u Evropi?
Jovo Bakić: To vuče korene još iz ratova devedesetih za jugoslovensko nasleđe. Tada je došlo do razaranja društva, pa su poslovni ljudi, koji su imali vrlo bliske odnose sa režimom Slobodana Miloševića, korišćeni da se probijaju sankcije Ujedinjenih nacija.
Tipičan primer je Miroslav Mišković, ali ima ih još. Sve su to bili poslovni ljudi iz socijalizma koji su iskoristili privatizaciji, odnosno pretvaranje društvenog kapitala u privatni koje je bilo ili sasvim nezakonito ili na ivici zakonitosti, da bi se obogatili.
Istovremeno, srednji slojevi su ubrzano siromašili, radništvo još i više tako da je došlo do pauperizacije velike većine stanovništva u Srbiji.
Stvorena je nova privredna elita koja je samo delimično nova jer je velikim delom već postojala u socijalizmu. A onda su prelaskom na kapitalizam posle 2000. godine ti ljudi mogli da legalizuju svoj kapital.
Zahvaljujući monopolu koji su imali na tržištu, oni su - govorim o Miroslavu Miškoviću, Milanu Beku, Stanku Subotiću Canetu i drugima - mogli da svoj kapital obrnu nekoliko puta i da postanu pravi bogataši uporedivi maltene - pravim malu hiperbolu - sa takozvanim američkim baronima s kraja 19. i početka 20. veka.
Došlo do formiranja onoga što bih nazvao oligarhijom. Taj tanki oligarhijski sloj toliko je bogat, a društvo u celini toliko siromašno da su socijalne razlike postale izrazito klasne razlike koje se vrlo teško prevazilaze. To u Srbiji traje već dosta dugo, najmanje četvrt veka.
Mrvice sa stola
Zoran Stojiljković: Situaciju u Srbiji najbolje je definisao naš kolega, profesor Ekonomskog fakulteta Mihail Arandarenko, kad je rekao da je Srbija bogata država siromašnih građana. Ja na to dodajem da je to država koja prihode, koje prikupi od građana, preraspodeljuje na takav način da održava i širi postojeće nejednakosti.
Ta preraspodela ide delom kroz legalne kanale, a delom kroz kriminalne i koruptivne kanale široke klijentelističke mreže koja obuhvata nekoliko stotina hiljada ljudi. Socijalna struktura u Srbiji ima klasni element.
Na dnu je osam, devet ili deset posto onih koji žive u apsolutnom siromaštvu.
Zatim imate četvrtinu koja je ivici siromaštva, dok je najveći broj onih sa prosečnom zaradom od 1.000 i nešto evra koji jedva sastavljaju kraj s krajem.
Kad sve to saberete, ispada da od 10 stanovnika Srbije sedam ili osam živi u manjoj ili većoj ekonomskoj i socijalnoj iznudici.
Potom dolazi desetak posto onih koji relativno solidno žive, a na vrhu je uzak prsten od jedan posto najbogatijih gde već imamo nekih desetak multimilijardera.
U Srbiji na svim nivoima političke vlasti od direktora jaslica i vrtića do vrha ima nešto preko 30.000 ljudi. Svi su povezani u klijentelističkom lancu, a nekoliko stotina su izrazito bogati.
Omer Karabeg: Kako je moguće da se socijalne razlike stalno povećavaju iako vlast tvrdi da stalno povećava minimalnu platu i najniže penzije?
Jovo Bakić: Tako što se minimalna plata ne poštuje. U Srbiji je prilično masovna pojava da ljudi rade za platu koja je ispod zakonskog minimuma.
To je, recimo, zabeleženo u prosveti Srbije gde tetkice u školama zarađuju manje nego što je propisana minimalna plata. Kad to imate u javnom sektoru, možete zamisliti šta rade vlasnici privatnih firmi.
Srbija je država koje je poznata po tome da ne poštuje zakone koje je sama donela. I onda nema mesta čudenju što se takve stvari događaju.
Zoran Stojiljković: Problem je u tome što se ni ono što se obeća ne isplaćuje ili se isplata uslovljava. Veliki novac se ispumpava od građana u korist klase privilegovanih dok se ostalim građanima bacaju mrvice sa stola.
Nezaposlenost je, istina, smanjena, ali u korist slabo plaćene zaposlenosti tako da mnogi zaposleni žive u siromaštvu.
Domaća vlast je servilna prema stranom kapitalu, pa su vlasnici stranih kompanija u Srbiji imuni na inspekciju i pritužbe sindikata.
Perionica novca
Omer Karabeg: Da li je Beograd na vodi simbol nove bogataške klase u Srbiji?
Jovo Bakić: Beograd na vodi je prvenstveno najveća perionica novca u Evropi. U estetskom smislu to je čudovište koje izrasta u Beogradu, a u privrednom to je perionica novca koja omogućuje organizovanom kriminalu da pere prljavo stečeni novac.
Sve ono što se zaradi od droge uliva se u Beograd na vodi bilo kroz građevinske firme, bilo kroz kupovinu nekretnina. Kada se uveče krećete tim krajem, videćete da je jako mnogo spratova u mraku, prozori ne svetle kao u naseljenim soliterima.
Stanovi se kupuju ne da bi se živelo u njima, već da se opere novac. U prvoj polovini ove godine negde 92 ili 93 posto nekretnina u Beogradu kupljeno je gotovim novcem. To je zvanični podatak.
Šta to govori? To govori da je novac iz kriminalnih tokova ubačen u legalne tokove.
A država, koja je prožeta organizovanim kriminalom, ne bori se protiv toga. Istovremeno, imajući u vidu kvalitet tih građevinskih radova, čovek može samo da se moli da ne bude nekih jačih zemljotresa.
To je tragična situacija, ali to omogućuje režimu da svojim biračima kaže - vidite kako se gradi. I vi ćete čuti, naročito starije Beograđane, kako kažu - važno je da se gradi. A pritom su potpuno nesvesni da je to zapravo legalizacija kriminalno stečenog novca.
Zoran Stojiljković: Naravno da je Beograd na vodi simbol nove bogataške elite. Vlast se ponaša primitivno i krajnje bahato. Nakon 10, 12 godina zaista možemo govoriti o formiranju nove klase koja je izrasla delom na korupciji i klijentelizmu, a delom na koruptivnim kanalima i pranju novca o čemu je govorio kolega Bakić. Njihov bezobrazluk ide dotle da menjaju lice gradova.
Vrše neku vrstu ekocida i urbicida, imaju potrebu da grade neke nove svoje gradove, sa nekom njihovom arhitekturom i simbolikom. Izmeštaju Beograd iz njegovog centra kojeg karakterišu trgovi na kojima se razvijala demokratija.
Žele da izbrišu sve prethodno i da se pojave kao nekakvi barbarogeniji sa terminologijom koja iritira. Hvale se uspesima, govore da nikada nije bilo većih rezultata, da oni ulaze u istoriju.
A svi ti slavoluci, fontane, objekti za EXPO, koji nemaju trajnu vrednost, grade se uz veliko zaduživanje. Bojim se da će, kada se probudimo i osvestimo od te iluzije, već biti kasno.
Država kao Superhik
Omer Karabeg: Da li poreski sistem u Srbiji doprinosi raslojavanju društva? Srbija ima stopu poreza koja je jednaka i za siromašne i za bogate.
Zašto nema, kao mnoge zemlje, sistem progresivnog oporezivanja po kome se bogatima povećava stopa poreza u skladu sa rastom njihovog bogatstva?
Jovo Bakić: To pitanje postavljam već decenijama i ostajem bez odgovora. Zapravo, nikada niste imali progresivnu stopu poreza u Srbiji.
Zanimljivo je da je još Narodna radikalna stranka krajem 19. veka u svoj program unela potrebu uvođenja progresivnog oporezivanja. To je u svom programu imala i Samostalna radikalna stranka koja je kasnije činila jezgro Demokratske stranke Davidović-Grol.
Međutim, progresivna stopa poreza nikada ovde nije zaživela. Za vreme socijalizma to je bilo u redu jer socijalne razlike nisu bile velike.
Društvo je bilo zasnovano na egalitarizmu. Ali ni za ovih četvrt veka, otkako živimo u kapitalističkom sistemu, nemamo progresivnu stopu oporezivanja što, naravno, izuzetno doprinosi da bogati postaju sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji i da rastu društvene nejednakosti.
Oligarhijski sloj, bez obzira na stranačku pripadnost, štiti interese najbogatijih u zemlji. Ja sam to stalno govorio tokom proteklih decenija, ali to nije dopiralo do onih koji donose odluke.
Omer Karabeg: Gospodine Stojiljkoviću, vi imate običaj da kažete da se država u Srbiji ponaša kao Superhik, junak stripa Alan Ford, koji uzima od siromašnih da bi dao bogatim. Da li to pokazuje i poreski sistem u Srbiji?
Zoran Stojiljković: Naravno da pokazuje. Progresivno oporezivanje se ne uvodi zato što nije u interesu najbogatijih.
Ako bi se odustalo od sadašnje stope poreza, koja je za sve 10 posto, i uvelo progresivno oporezivanje, onda bi oni koji imaju minimalnu ili medijalnu zaradu bukvalno preko noći dobili po par hiljada dinara.
Oni koji imaju dvostruke ili trostruke zarade ostali bi na istom, a cenu bi platili najbogatiji.
Naravno, dok se oni pitaju, ništa se neće promeniti. Za to najviše krivim partije levice, odnosno socijaldemokratije, koje ništa nisu učinile da pokažu da je interes većine u društvu i njihov interes.
Jovo Bakić: U sadašnjoj vladi su Socijalistička partija Srbije, Pokret socijalista i Socijaldemokratska partija Srbije.
Sve te tri partije, koje u imenu imaju reč socijalizam, nisu uradile apsolutno ništa za siromašne, već su učestvovale u daljem siromašenju širokih društvenih slojeva i bogaćenju oligarhije.
Masovne trovačnice
Omer Karabeg: Kako to da najsiromašniji glasaju za Vučića? Da li zbog toga što su ih režimski mediji ubedili da bi im bez Vučića bilo gore?
Zoran Stojiljković: Siromašni u Srbiji nemaju svog političkog predstavnika. Oni su izuzetno marginalizovani i navučeni na nacionalpopulističke teme.
Mi imamo sistem uzajamnog varanja. Oni se dive Vučiću i jačaju njegovu nabildovanu harizmu istovremeno tražeći neke benefite, male mrvice bačene sa stola. Ali to ne može večno da traje.
Ljudi sve manje veruju vlastima, a do ovih studentskih protesta nisu verovali da bilo koji igrač na političkoj sceni može nešto da promeni. Za svaku vrstu promene morate da imate organizovani pokret u koji ljudi imaju poverenja.
Ko to poverenje uživa među radništvom? Gotovo niko.
Zato se i održava ovaj sistem - daj šta daš.
Sada je otprilike ovakav mehanizam ponašanja: ljudi krenu da protestuju, traže povećanje plata, razgovaraju sa resornim ministarstvom, gube vreme, uključi se Ministarstvo finansija, rešenja nema, onda se potpuno uzurpatorski i vaninstitucionalno pojavljuje Vučić koji navodno ima perfektno rešenje.
Ali ni to više ne prolazi. Nedavno su sindikati prosvetnih radnika odbili Vučićevu ponudu za povećanje plata.
Jovo Bakić: Najsiromašniji glasaju za Vučića zbog toga što je ovde već dugo na snazi zaglupljivanje koje vrši crkva. I to zaglupljivanje dalo je vrlo opipljive rezultate. Religijska svest, koja je s pomoću veronauke ubačena u mnoge glave, kombinuje se sa nacionalizmom koji se planski širi preko duhovnih trovačnica. Mislim tu prvenstveno na televizije Pink i Happy.
To su masovne trovačnice koje šire primitivni nacionalizam koji vrlo često ide u odvratni šovinizam. Sve se to kombinuje sa religijom. Kada se patrijarh Srpske pravoslavne crkve ponaša neka vrsta glasnogovornika režima, onda nije slučajno da je režim legitimisan kao politička snaga koja stoji na braniku pravoslavlja i celog srpskog naroda.
A zapravo taj režim je mnogo popustljiviji prema interesima stranog kapitala i prema interesima imperijalnih sila, nego bivša vlast. Sve ono što režim da na severu Kosova, amortizuje se mrzilačkom retorikom koja dolazi sa masovnih trovačnica.
S druge strane, crkva pravda siromaštvo starom biblijskom poslovicom da je lakše kamili da prođe kroz iglene uši nego bogatašu da uđe u carstvo nebesko. A zapravo se potvrđuje teza Karla Marksa da je religija opijum za narod.
Patrijarh i papa
Zoran Stojiljković: Već sam rekao da sedam, osam od 10 građana Srbije - da ne kažem podanika imajući u vidu dominaciju podaničke i poslušničke kulture - živi u egzistencijalnoj iznudici.
Na to onda dolazi umrtvljavanje volje za bunt kroz sejanje straha i zaglupljivanje - podsetio bih da je Oksfordski rečnik truljenje mozga, odnosno otupljivanje, proglasio za reč godine.
Što se tiče Srpske pravoslavne crkve, ja sam, imajući u vidu štrajkove i servilan odnos vlasti prema stranom kapitalu, nekoliko puta javno postavio pitanje kada će se vrh te crkve oglasiti i reći nešto o solidarnosti, o ljudskosti i kritikovati častohleplje i srebroljublje.
Nikakvih reakcija od strane Srpske pravoslavne crkve nikada nije bilo, a, s druge strane, imate papu koji stalno govori o siromašnim.
Omer Karabeg: Da li će se u Srbiji i dalje povećavati jaz između bogatih i siromašnih?
Jovo Bakić: To će zavisiti od političkih procesa. Morala bi da se pojavi politička organizacija koja bi pokušala da menja ne samo vlast, ne samo ovaj režim, nego i kompletan politički sistem.
Onda je moguće da dođe ne samo do političkih, nego i do društvenih promena gde će se društvene nejednakosti smanjivati.
Međutim, uslovi za to su globalno vrlo nepovoljni.
Od devedesetih, zapravo od osamdesetih godina - to Thomas Piketty jako dobro objašnjava u svojoj knjizi Kapital u XXI veku - došlo je do porasta društvenih nejednakosti u celom svetu. Pošto nema straha od revolucije, kapitalisti se, sledeći logiku kapitala, ponašaju potpuno bezdušno.
Trenutno su društvene nejednakosti u centru svetskog kapitalističkog sistema manje samo od onih koje su bile 1914. U tom kontekstu teško je očekivati da se u jednoj maloj zemlji na poluperiferiji svetskog kapitalističkog sistema dogode promene koje će biti u neskladu sa globalnim trendovima što ne znači da domaće političke snage, koje to žele, ne bi mogle da pokušaju da rade u tom smeru.
Zoran Stojiljković: Ne ostaje nam ništa drugo nego neka vrsta optimizma. Jer, stvari se ipak kreću. Do juče smo svi mislili da su mladi apolitični i sindikati marginalizovani i potopljeni, a pogledajte šta se danas dešava na ulicama.
Mislim da se ipak pojavljuju šanse za ono za šta se ja zalažem već četiri decenije otkako sam u javnom prostoru, a to su tri stvari koje počinju sa slovom S - socijalizam, sindikati i socijalna pravda. Ali to traži veliku mobilizaciju, veliko sazrevanje i ogroman aktivizam.