Od oftalmologa do autokrate: Kraj 50-godišnje vladavine dinastije Asad
Sirijski predsednik Bašar Asad pobegao je iz Damaska u nedelju, okončavši dramatično svoju skoro 14-godišnju borbu da zadrži vlast dok se njegova zemlja rasparčala u brutalnom građanskom ratu postavši bojno polje za regionalne i međunarodne sile.
Asadov odlazak je u oštroj suprotnosti sa njegovim prvim mesecima na mestu predsednika Sirije 2000. godine, za šta prvobitno nije bio predviđen, kada su se mnogi nadali da će biti mladi reformator nakon tri decenije gvozdene vladavine svog oca Hafeza.
Sa samo 34 godine, oftalmolog sa zapadnjačkim obrazovanjem, pojavio se kao "štreberski tehnički potkovani ljubitelj kompjutera sa nežnim držanjem", navodi AP.
Ali, u suočavanju sa protestima protiv njegove vladavine koji su izbili u martu 2011, Asad se okrenuo brutalnoj taktici svog oca u pokušaju da ih slomi.
Kako je ustanak prerastao u otvoreni građanski rat, on je angažovao vojsku razarajući, uz podršku saveznika Irana i Rusije, gradove koje je držala opozicija,
Međunarodne grupe za ljudska prava i tužioci su ukazivali na široku upotrebu torture i ubistava nasumice bez suda u pritvorskim centrima koje su kontrolisale sirijske vlasti.
U ratu je ubijeno skoro pola miliona ljudi i raseljena polovina predratnog stanovništva zemlje od 23 miliona.
Činilo se da je sukob zamrznut poslednjih godina, sa Asadovom vladom koja je ponovo preuzela kontrolu nad većinom teritorije Sirije, dok je severozapad ostao pod kontrolom opozicionih grupa, a severoistok pod kontrolom Kurda.
Za Asada kompromisi znak slabosti
Iako je zvanični Damask ostao pod zapadnim sankcijama koje imaju pogubne posledice po sirijsku ekonomiju, susedne zemlje su u međuvremenu nastojale da se prilagode realpolitičkoj situaciji da je Asad i dalje na vlasti kontrolišući 70 odsto teritorije koju je povratio uz pomoć Irana, Hezbolaha i Rusije nakon njene intervencije - i da sa njim uspostave kakve takve odnose.
Naime, poslednjih godina umereni arapski režimi, uz tihu podršku Izraela i SAD, pokušavaju da vrate Asada u svoje okrilje — da ga "normalizuju" kao samo još jednog arapskog despota i tako pokušaju da ga odvoje od njegovih iranskih sponzora, piše Vošington post (The Washington Post).
Arapska liga je obnovila 2023. suspendovano članstvo Sirije u nadi da će Asadov režim sarađivati u sprečavanju trgovine drogom i povratku izbeglica.
Arapska liga je prošle godine vratila članstvo Sirije, a Saudijska Arabija je u maju imenovala svog prvog ambasadora od prekida veza sa Damaskom pre 12 godina.
Ove jeseni Bajdenova administracija je navodno razgovarala, uz ohrabrenje Ujedinjenih Arapskih Emirata, o mogućnosti da ne obnovi najstrože američke sankcije Siriji kada isteknu 20. decembra.
I pojedine evropske države, posebno Italija, obnovile su veze u nadi da će Asad vratiti sirijske izbeglice, verovatno u zamenu za ublažavanje sankcija.
Turska je želela da sklopi sličan dogovor – jer se na njenoj teritoriji nalazi više od 3 miliona sirijskih izbeglica, ističe profesor Kritofer Filips (Christopher Philips) sa londonskog Četem hausa (Chatam House).
Ali, pregovori su obustavljeni zbog Asadovog odbijanja da Ankari dodeli široku tampon zonu unutar Sirije kako bi kurdske militante držala na odstojanju, kao i uglavnom neispunjenja nijednog od pomenutih zahteva.
Umesto toga, Asad je nastavio napade na Idlib koji drže pobunjenici, zbog čega je hiljade novih izbeglica potražilo utočište u blizini granice sa Turskom.
Naizgled tursko odobravanje napada suparničkog islamističkog Hajat Tahrir al-Šama (HTS), sugeriše da je njeno strpljenje sa Asadom došlo do kraja, što potvrđuju istovremeni napadi Sirijske nacionalne arnije – koju podržava Ankara - severno i istočno od Alepa.
Asad je oduvek smatrao ustupke znakom slabosti, ističe sirijski analitičar Malik al-Abdeh.
Međutim, geopolitička plima se brzo okrenula kada su opozicione grupe na severozapadu Sirije krajem novembra pokrenule iznenadnu ofanzivu.
Oslabljeni Iran i zauzetost Rusije u Ukrajini
Vladine snage su se brzo urušile, dok su Asadovi saveznici, zaokupljeni drugim sukobima – ruskim ratom u Ukrajini i jednogodišnjim ratovima između Izraela i militantnih grupa Hezbolaha i Hamasa koje podržava Iran.
Oni zbog toga nisu bili spremni da kao ranije intervenišu, iako je ruska avijacija pokušala da pomogne sirijskoj vojsci udarima iz vazduha po pobunjenicima, a Iran najavio slanje jedinica šiitske milicije iz Iraka.
Nezadovoljne i Asadove pristalice
Tokom proteklih pet godina, Sirijci su postali siromašniji, a režim je učinio malo da poboljša živote ljudi, rekao je sirijski ekonomski stručnjak Džihad Jazigi.
Uz rastuće poreze, eksproprijaciju zemlje i ekonomiju koja se raspada "tu je korupcija režima, koja je ugrađena u svaki segment države".
Jazigi dodaje da su zanemarivanje patnje Sirijaca i grabežljivost od porodice Asad doprineli su da se nezadovoljstvo proširi izvan prostora koji kontrolišu njeni protivnici i metastaziralo je širom sirijskog društva, uključujući i među džepovima lojalista iz Asadove sopstvene alavitske manjinske zajednice.
Asadov dolazak na vlast 2000. igrom sudbine
Asad je igrom sudbine došao na vlast 2000. godine. Njegov otac je odgajao Bašarovog najstarijeg brata, Basila, kao svog naslednika, ali je 1994. godine Basil poginuo u saobraćajnoj nesreći u Damasku.
Bašar je vraćen u zemlju napuštajući svoju oftalmološku praksu u Londonu.
Po povratku, prošao je vojnu obuku i uzdignut u čin pukovnika da bi osnažio svoj položaj kako bi jednog dana mogao da vlada.
Kada je Hafez Asad umro 2000. godine, parlament je brzo smanjio starosnu dob za predsednika sa 40 na 34 godine.
Bašarov uspon je potvrđen na nacionalnom referendumu, na kojem je on bio jedini kandidat.
Hafez, doživotni lider, vladao je zemljom skoro 30 godina uspostavljajući snažnu centralizovanu ekonomiju u sovjetskom stilu.
Istovremeno, vladao je čvrstom rukom da su se Sirijci plašili čak i da se šale o politici u razgovoru sa prijateljima.
Godine 1982. u gradu Hama – koji su pobunjenici zauzeli ranije ove nedelje – armija Hafeza el-Asada je pobila hiljade protivnika, čime je okončan ustanak predvođen Muslimanskom braćom.
Sledio je sekularnu ideologiju u nastojanju da potre sektaške, verske razlike promovišući arapski nacionalizam i stvarajući imidž herojskog otpora Izraelu.
Formirao je savez sa šiitskim klerikalnim vođstvom u Iranu, zapečatio sirijsku dominaciju nad Libanom i uspostavio mrežu palestinskih i libanskih militantnih grupa.
Izgledao umerenije od oca
Bašar je u početku izgledao potpuno drugačije od svog snažnog i beskrupuloznog oca. Visok i mršav, držao se tiho i povučeno.
Njegov jedini zvanični položaj pre nego što je postao predsednik bio je šef Sirijskog kompjuterskog društva.
Njegova supruga, Asma al-Akhras, sa kojom se oženio nekoliko meseci nakon što je preuzeo dužnost, bivša investiciona bankarka sirijskog porekla koja je odrasla u Londonu, pomogla je ulepšavanju tog imidža, podseća CNN.
Mladi par, koji je dobio troje dece, izgledalo je kao da izbegava zamke moći.
Živeli su u stanu u luksuznom okrugu Abu Rumane u Damasku, za razliku od raskošne vile poput drugih arapskih lidera.
U početku po dolasku na funkciju, Asad je oslobodio političke zatvorenike i dozvolio otvoreniji diskurs.
U "Damaškom proleću", kako je nazivano od 2000. do 2001, pojavili su se saloni za intelektualce u kojima su Sirijci mogli da razgovaraju o umetnosti, kulturi i politici što je bilo nezamislivom za vreme vladavine Asadovog oca.
Ali nakon što je 2001. godine 1.000 intelektualaca potpisalo javnu peticiju pozivajući na višestranačku demokratiju i veće slobode, a drugi pokušali da formiraju političku stranku, saloni su ugašeni u akciji tajne policije, koja je zatvorila desetine aktivista.
Ekonomsko otvaranje prema svetu
Umesto političkog otvaranja, Asad se okrenuo ekonomskim reformama.
Polako je ukinuo ekonomska ograničenja, omogućio rad stranih banaka, otvorio vrata uvozu i osnažio privatni sektor.
Damask i drugi gradovi koji su dugo bili zaglibljeni u sumornom stanju doživeli su procvat tržnih centara, novih restorana i robe široke potrošnje. Turizam je cvetao.
U inostranstvu se držao linije koju je njegov otac postavio, na osnovu saveza sa Iranom i politike insistiranja na potpunom povratku Golanske visoravni koju je Izrael anektirao, iako se u praksi Asad nikada nije vojno sukobio sa Izraelom.
Godine 2005. pretrpeo je težak udarac gubitkom višedecenijske kontrole Sirije nad susednim Libanom nakon ubistva bivšeg premijera Rafika Haririja.
Pošto su mnogi Libanci optužili Damask da stoji iza ubistva, Sirija je bila primorana da povuče trupe iz te zemlje gde je vlast došla proamerička vlada.
Oslanjanje na Iran
U isto vreme, arapski svet se podelio na dva tabora — jedan predvođen sa sunitskim državama i u savezništvu sa SAD-om, kao što su Saudijska Arabija i Egipat.
Drugi je predvodio šiitski Iran, zatim Sirija – sa alavitskom šiitskom manjinom iz koje potiče Asad – te posredničke šiitske grupacije širom regiona sa libanskim Hezbolahom kao najjačom među njima, ali i sunitskim palestinskim militantnim Hamasom.
Sve vreme, Asad se uglavnom oslanjao na istu bazu moći kod kuće kao i njegov otac: svoju alavitsku sektu, izdanak šiitskog islama koja čini odsto stanovništva.
Mnogi položaji u njegovoj vladi pripali su mlađim generacijama istih porodica koje su radile za njegovog oca. Privučeni su i članovi nove srednje klase stvorene njegovim reformama, uključujući istaknute sunitske trgovačke porodice.
Kontrola Asadove porodice nad Sirijom
Asad se takođe oslonio na sopstvenu porodicu. Njegov mlađi brat Maher predvodio je elitnu predsedničku gardu koja je gušila pobune.
Njihova sestra Bušra bila je snažan glas u njegovom užem krugu, sa svojim suprugom, zamenikom ministra odbrane Asefom Šokatom, sve dok nije poginuo u bombaškom napadu 2012. godine.
Bašarov rođak, Rami Makluf, postao je najveći biznismen u zemlji, na čelu finansijske imperije pre nego što su se njih dvojica posvađali zbog čega je Makluf gurnut u zapećak.
Asad je takođe sve više poveravao ključne uloge svojoj supruzi Asmi, pre nego što je ona u maju objavila da je na lečenju od leukemije i povukla se.
Asad optužio za rat strane zemlje
Kada su 2011. izbili protesti u Tunisu i Egiptu, u kojima su zbačeni njihovi lideri, Asad je isključivao mogućnost da se isto dogodi u njegovoj zemlji, insistirajući da je njegov režim više u harmoniji sa svojim narodom.
Nakon što je talas Arapskog proleća stigao do Sirije, njegove bezbednosne snage su se brutalno obračunavao sa neistomišljenicima, dok je Asad negirao da se suočava sa pobunom naroda.
Umesto toga, okrivio je "teroriste koje podržavaju strane zemlje" koji pokušavaju da destabilizuju njegov režim.
Njegova retorika naišla je na odobravanje mnogih manjinskih grupa u Siriji - uključujući hrišćane, Druze i šiite - kao i neke sunite koji su se još više plašili mogućnosti vladavine sunitskih ekstremista nego Asadove autoritarne vladavine.
Kako je ustanak prerastao u građanski rat, milioni Sirijaca su pobegli u Jordan, Tursku, Irak i Liban i dalje u Evropu.
U maju 2011, tadašnji američki predsednik Barak Obama rekao je da je Asadov režim "odabrao put ubistava i masovnih hapšenja svojih građana" i pozvao ga da vodi demokratsku tranziciju "ili da se skloni s puta".
Ali režim koji je sankcionisan od Zapada i međunarodno izolovan, do sada se držao vlasti zahvaljujući podršci moćnih saveznika Rusije i Irana i nemilosrdnoj kampanji protiv opozicije.
Asadove snage su optužene za teška kršenja ljudskih prava i brutalne napade na civile tokom 13-godišnjeg rata, uključujući upotrebu hemijskog oružja protiv sopstvenog naroda.
Asad je reizabran velikom većinom svakih sedam godina, poslednji put 2021. godine, u onome što su SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka i Italija ocenile kao "lažne izbore".
Njegova vladajuća Baas partija pobedila je i na parlamentarnih izborima u julu ove godine, koji su takođe u međunarodnoj zajednici ocenjeni kao neregularni.
Asad je upozorio zapadne nacije da ne podržavaju pobunjeničke grupe koje se bore protiv njegovih oružanih snaga, predviđajući da će militanti jednog dana napasti SAD i druge.
Kasnije, 2015. godine, lider je rekao da se Sirija neće pridružiti koaliciji predvođenoj SAD koja je fokusirana na uništavanje terorističke grupe ISIS, koja je preuzela kontrolu nad delovima ratom razorene zemlje tokom rata.
Te godine, njegova vlast je visila o koncu, ali je opstao i ojačao svoju poziciju zahvaljujući ruskoj intervenciji 2015.
Sukob je kamen temeljac Asadovog brutalnog nasleđa, ostavljajući stotine hiljada mrtvih, a Ujedinjene nacije ranije ove godine rekle je više od 7 miliona interno raseljenih i preko 6 miliona međunarodnih izbeglica.
Asad ismejavao 2011. Mubaraka zbog odbijanja da se povuče
Ironijom sudbine, 26. februara 2011, dva dana nakon pada egipatskog Hosnija Mubaraka i samo nekoliko dana pre nego što je talas protesta Arapskog proleća zahvatio njegovu zemlju, Asad je e-mailom poslao vic rugajući se tvrdoglavosti egipatskog lidera zbog odbijanja da se mirno povuče, podseća AP.
Asadov odlazak je u oštroj suprotnosti sa njegovim prvim mesecima na mestu predsednika Sirije 2000. godine, za šta prvobitno nije bio predviđen, kada su se mnogi nadali da će biti mladi reformator nakon tri decenije gvozdene vladavine svog oca Hafeza.
Sa samo 34 godine, oftalmolog sa zapadnjačkim obrazovanjem, pojavio se kao "štreberski tehnički potkovani ljubitelj kompjutera sa nežnim držanjem", navodi AP.
Ali, u suočavanju sa protestima protiv njegove vladavine koji su izbili u martu 2011, Asad se okrenuo brutalnoj taktici svog oca u pokušaju da ih slomi.
Kako je ustanak prerastao u otvoreni građanski rat, on je angažovao vojsku razarajući, uz podršku saveznika Irana i Rusije, gradove koje je držala opozicija,
Međunarodne grupe za ljudska prava i tužioci su ukazivali na široku upotrebu torture i ubistava nasumice bez suda u pritvorskim centrima koje su kontrolisale sirijske vlasti.
U ratu je ubijeno skoro pola miliona ljudi i raseljena polovina predratnog stanovništva zemlje od 23 miliona.
Činilo se da je sukob zamrznut poslednjih godina, sa Asadovom vladom koja je ponovo preuzela kontrolu nad većinom teritorije Sirije, dok je severozapad ostao pod kontrolom opozicionih grupa, a severoistok pod kontrolom Kurda.
Za Asada kompromisi znak slabosti
Iako je zvanični Damask ostao pod zapadnim sankcijama koje imaju pogubne posledice po sirijsku ekonomiju, susedne zemlje su u međuvremenu nastojale da se prilagode realpolitičkoj situaciji da je Asad i dalje na vlasti kontrolišući 70 odsto teritorije koju je povratio uz pomoć Irana, Hezbolaha i Rusije nakon njene intervencije - i da sa njim uspostave kakve takve odnose.
Naime, poslednjih godina umereni arapski režimi, uz tihu podršku Izraela i SAD, pokušavaju da vrate Asada u svoje okrilje — da ga "normalizuju" kao samo još jednog arapskog despota i tako pokušaju da ga odvoje od njegovih iranskih sponzora, piše Vošington post (The Washington Post).
Arapska liga je obnovila 2023. suspendovano članstvo Sirije u nadi da će Asadov režim sarađivati u sprečavanju trgovine drogom i povratku izbeglica.
Arapska liga je prošle godine vratila članstvo Sirije, a Saudijska Arabija je u maju imenovala svog prvog ambasadora od prekida veza sa Damaskom pre 12 godina.
Ove jeseni Bajdenova administracija je navodno razgovarala, uz ohrabrenje Ujedinjenih Arapskih Emirata, o mogućnosti da ne obnovi najstrože američke sankcije Siriji kada isteknu 20. decembra.
I pojedine evropske države, posebno Italija, obnovile su veze u nadi da će Asad vratiti sirijske izbeglice, verovatno u zamenu za ublažavanje sankcija.
Turska je želela da sklopi sličan dogovor – jer se na njenoj teritoriji nalazi više od 3 miliona sirijskih izbeglica, ističe profesor Kritofer Filips (Christopher Philips) sa londonskog Četem hausa (Chatam House).
Ali, pregovori su obustavljeni zbog Asadovog odbijanja da Ankari dodeli široku tampon zonu unutar Sirije kako bi kurdske militante držala na odstojanju, kao i uglavnom neispunjenja nijednog od pomenutih zahteva.
Umesto toga, Asad je nastavio napade na Idlib koji drže pobunjenici, zbog čega je hiljade novih izbeglica potražilo utočište u blizini granice sa Turskom.
Naizgled tursko odobravanje napada suparničkog islamističkog Hajat Tahrir al-Šama (HTS), sugeriše da je njeno strpljenje sa Asadom došlo do kraja, što potvrđuju istovremeni napadi Sirijske nacionalne arnije – koju podržava Ankara - severno i istočno od Alepa.
Asad je oduvek smatrao ustupke znakom slabosti, ističe sirijski analitičar Malik al-Abdeh.
Međutim, geopolitička plima se brzo okrenula kada su opozicione grupe na severozapadu Sirije krajem novembra pokrenule iznenadnu ofanzivu.
Oslabljeni Iran i zauzetost Rusije u Ukrajini
Vladine snage su se brzo urušile, dok su Asadovi saveznici, zaokupljeni drugim sukobima – ruskim ratom u Ukrajini i jednogodišnjim ratovima između Izraela i militantnih grupa Hezbolaha i Hamasa koje podržava Iran.
Oni zbog toga nisu bili spremni da kao ranije intervenišu, iako je ruska avijacija pokušala da pomogne sirijskoj vojsci udarima iz vazduha po pobunjenicima, a Iran najavio slanje jedinica šiitske milicije iz Iraka.
Nezadovoljne i Asadove pristalice
Tokom proteklih pet godina, Sirijci su postali siromašniji, a režim je učinio malo da poboljša živote ljudi, rekao je sirijski ekonomski stručnjak Džihad Jazigi.
Uz rastuće poreze, eksproprijaciju zemlje i ekonomiju koja se raspada "tu je korupcija režima, koja je ugrađena u svaki segment države".
Jazigi dodaje da su zanemarivanje patnje Sirijaca i grabežljivost od porodice Asad doprineli su da se nezadovoljstvo proširi izvan prostora koji kontrolišu njeni protivnici i metastaziralo je širom sirijskog društva, uključujući i među džepovima lojalista iz Asadove sopstvene alavitske manjinske zajednice.
Asadov dolazak na vlast 2000. igrom sudbine
Asad je igrom sudbine došao na vlast 2000. godine. Njegov otac je odgajao Bašarovog najstarijeg brata, Basila, kao svog naslednika, ali je 1994. godine Basil poginuo u saobraćajnoj nesreći u Damasku.
Bašar je vraćen u zemlju napuštajući svoju oftalmološku praksu u Londonu.
Po povratku, prošao je vojnu obuku i uzdignut u čin pukovnika da bi osnažio svoj položaj kako bi jednog dana mogao da vlada.
Kada je Hafez Asad umro 2000. godine, parlament je brzo smanjio starosnu dob za predsednika sa 40 na 34 godine.
Bašarov uspon je potvrđen na nacionalnom referendumu, na kojem je on bio jedini kandidat.
Hafez, doživotni lider, vladao je zemljom skoro 30 godina uspostavljajući snažnu centralizovanu ekonomiju u sovjetskom stilu.
Istovremeno, vladao je čvrstom rukom da su se Sirijci plašili čak i da se šale o politici u razgovoru sa prijateljima.
Godine 1982. u gradu Hama – koji su pobunjenici zauzeli ranije ove nedelje – armija Hafeza el-Asada je pobila hiljade protivnika, čime je okončan ustanak predvođen Muslimanskom braćom.
Sledio je sekularnu ideologiju u nastojanju da potre sektaške, verske razlike promovišući arapski nacionalizam i stvarajući imidž herojskog otpora Izraelu.
Formirao je savez sa šiitskim klerikalnim vođstvom u Iranu, zapečatio sirijsku dominaciju nad Libanom i uspostavio mrežu palestinskih i libanskih militantnih grupa.
Izgledao umerenije od oca
Bašar je u početku izgledao potpuno drugačije od svog snažnog i beskrupuloznog oca. Visok i mršav, držao se tiho i povučeno.
Njegov jedini zvanični položaj pre nego što je postao predsednik bio je šef Sirijskog kompjuterskog društva.
Njegova supruga, Asma al-Akhras, sa kojom se oženio nekoliko meseci nakon što je preuzeo dužnost, bivša investiciona bankarka sirijskog porekla koja je odrasla u Londonu, pomogla je ulepšavanju tog imidža, podseća CNN.
Mladi par, koji je dobio troje dece, izgledalo je kao da izbegava zamke moći.
Živeli su u stanu u luksuznom okrugu Abu Rumane u Damasku, za razliku od raskošne vile poput drugih arapskih lidera.
U početku po dolasku na funkciju, Asad je oslobodio političke zatvorenike i dozvolio otvoreniji diskurs.
U "Damaškom proleću", kako je nazivano od 2000. do 2001, pojavili su se saloni za intelektualce u kojima su Sirijci mogli da razgovaraju o umetnosti, kulturi i politici što je bilo nezamislivom za vreme vladavine Asadovog oca.
Ali nakon što je 2001. godine 1.000 intelektualaca potpisalo javnu peticiju pozivajući na višestranačku demokratiju i veće slobode, a drugi pokušali da formiraju političku stranku, saloni su ugašeni u akciji tajne policije, koja je zatvorila desetine aktivista.
Ekonomsko otvaranje prema svetu
Umesto političkog otvaranja, Asad se okrenuo ekonomskim reformama.
Polako je ukinuo ekonomska ograničenja, omogućio rad stranih banaka, otvorio vrata uvozu i osnažio privatni sektor.
Damask i drugi gradovi koji su dugo bili zaglibljeni u sumornom stanju doživeli su procvat tržnih centara, novih restorana i robe široke potrošnje. Turizam je cvetao.
U inostranstvu se držao linije koju je njegov otac postavio, na osnovu saveza sa Iranom i politike insistiranja na potpunom povratku Golanske visoravni koju je Izrael anektirao, iako se u praksi Asad nikada nije vojno sukobio sa Izraelom.
Godine 2005. pretrpeo je težak udarac gubitkom višedecenijske kontrole Sirije nad susednim Libanom nakon ubistva bivšeg premijera Rafika Haririja.
Pošto su mnogi Libanci optužili Damask da stoji iza ubistva, Sirija je bila primorana da povuče trupe iz te zemlje gde je vlast došla proamerička vlada.
Oslanjanje na Iran
U isto vreme, arapski svet se podelio na dva tabora — jedan predvođen sa sunitskim državama i u savezništvu sa SAD-om, kao što su Saudijska Arabija i Egipat.
Drugi je predvodio šiitski Iran, zatim Sirija – sa alavitskom šiitskom manjinom iz koje potiče Asad – te posredničke šiitske grupacije širom regiona sa libanskim Hezbolahom kao najjačom među njima, ali i sunitskim palestinskim militantnim Hamasom.
Sve vreme, Asad se uglavnom oslanjao na istu bazu moći kod kuće kao i njegov otac: svoju alavitsku sektu, izdanak šiitskog islama koja čini odsto stanovništva.
Mnogi položaji u njegovoj vladi pripali su mlađim generacijama istih porodica koje su radile za njegovog oca. Privučeni su i članovi nove srednje klase stvorene njegovim reformama, uključujući istaknute sunitske trgovačke porodice.
Kontrola Asadove porodice nad Sirijom
Asad se takođe oslonio na sopstvenu porodicu. Njegov mlađi brat Maher predvodio je elitnu predsedničku gardu koja je gušila pobune.
Njihova sestra Bušra bila je snažan glas u njegovom užem krugu, sa svojim suprugom, zamenikom ministra odbrane Asefom Šokatom, sve dok nije poginuo u bombaškom napadu 2012. godine.
Bašarov rođak, Rami Makluf, postao je najveći biznismen u zemlji, na čelu finansijske imperije pre nego što su se njih dvojica posvađali zbog čega je Makluf gurnut u zapećak.
Asad je takođe sve više poveravao ključne uloge svojoj supruzi Asmi, pre nego što je ona u maju objavila da je na lečenju od leukemije i povukla se.
Asad optužio za rat strane zemlje
Kada su 2011. izbili protesti u Tunisu i Egiptu, u kojima su zbačeni njihovi lideri, Asad je isključivao mogućnost da se isto dogodi u njegovoj zemlji, insistirajući da je njegov režim više u harmoniji sa svojim narodom.
Nakon što je talas Arapskog proleća stigao do Sirije, njegove bezbednosne snage su se brutalno obračunavao sa neistomišljenicima, dok je Asad negirao da se suočava sa pobunom naroda.
Umesto toga, okrivio je "teroriste koje podržavaju strane zemlje" koji pokušavaju da destabilizuju njegov režim.
Njegova retorika naišla je na odobravanje mnogih manjinskih grupa u Siriji - uključujući hrišćane, Druze i šiite - kao i neke sunite koji su se još više plašili mogućnosti vladavine sunitskih ekstremista nego Asadove autoritarne vladavine.
Kako je ustanak prerastao u građanski rat, milioni Sirijaca su pobegli u Jordan, Tursku, Irak i Liban i dalje u Evropu.
U maju 2011, tadašnji američki predsednik Barak Obama rekao je da je Asadov režim "odabrao put ubistava i masovnih hapšenja svojih građana" i pozvao ga da vodi demokratsku tranziciju "ili da se skloni s puta".
Ali režim koji je sankcionisan od Zapada i međunarodno izolovan, do sada se držao vlasti zahvaljujući podršci moćnih saveznika Rusije i Irana i nemilosrdnoj kampanji protiv opozicije.
Asadove snage su optužene za teška kršenja ljudskih prava i brutalne napade na civile tokom 13-godišnjeg rata, uključujući upotrebu hemijskog oružja protiv sopstvenog naroda.
Asad je reizabran velikom većinom svakih sedam godina, poslednji put 2021. godine, u onome što su SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka i Italija ocenile kao "lažne izbore".
Njegova vladajuća Baas partija pobedila je i na parlamentarnih izborima u julu ove godine, koji su takođe u međunarodnoj zajednici ocenjeni kao neregularni.
Asad je upozorio zapadne nacije da ne podržavaju pobunjeničke grupe koje se bore protiv njegovih oružanih snaga, predviđajući da će militanti jednog dana napasti SAD i druge.
Kasnije, 2015. godine, lider je rekao da se Sirija neće pridružiti koaliciji predvođenoj SAD koja je fokusirana na uništavanje terorističke grupe ISIS, koja je preuzela kontrolu nad delovima ratom razorene zemlje tokom rata.
Te godine, njegova vlast je visila o koncu, ali je opstao i ojačao svoju poziciju zahvaljujući ruskoj intervenciji 2015.
Sukob je kamen temeljac Asadovog brutalnog nasleđa, ostavljajući stotine hiljada mrtvih, a Ujedinjene nacije ranije ove godine rekle je više od 7 miliona interno raseljenih i preko 6 miliona međunarodnih izbeglica.
Asad ismejavao 2011. Mubaraka zbog odbijanja da se povuče
Ironijom sudbine, 26. februara 2011, dva dana nakon pada egipatskog Hosnija Mubaraka i samo nekoliko dana pre nego što je talas protesta Arapskog proleća zahvatio njegovu zemlju, Asad je e-mailom poslao vic rugajući se tvrdoglavosti egipatskog lidera zbog odbijanja da se mirno povuče, podseća AP.